Током свог повременог дистро-скакања имао сам прилику да после дуго времена користим Федору са новим Гномом верзије 40. Фино скоцкан оперативни систем, са одличном подршком. Често га називају тест полигоном за Ред Хет, што је и тачно. Представљали су га у заједници са великим одушевљењем, па рекох себи нек иде живот и тако се нашла Федора на мојој машини.
Прошло је већ неколико месеци од објављивања нове верзије Федоре. И нешто мало мање од кад сам је инсталирао и користио. Говорим у прошлом времену, јер сам је давно напустио. У најави сам звучао оптимистично, али наслов и даље има онај други део, па ће на ред доћи и објашњење за то.
Дакле, Федора и сама инсталација су изузетно лагане. Што би се рекло “на-клик”. Наравно могуће је инсталирати и из конзоле, али не познајем њен екосистем најбоље, тако да сам се држао лакшег пута. Оно што је она донела је нову верзију Гном окружења. Први у Линукс свету су га искористили за подразумевано окружење на њиховох флегшип инсталацији.
Друга новина јесте мало дубљег карактера. Ради се о подразумеваном фајл систему који се користи. Ради се о бтрфс-у који многе друге дистрибуције не сматрају довољно стабилном да би се прешло на њено коришћење. Да не грешим душу, нисам имао никаквих проблема током рада.
Оно што сам лично први пут пробао на Федори је коришћење зрама – блок уређај са високим степеном компресије смештеним у рам меморију (укратко објашњено). У теорији требало би да брже ради у односу на свап партицију на класичном хард диску. Потребно је само имати довољно РАМ меморије.
Кратко је трајало бивствовање Федоре на мојој машини 🙂 Оно што ми се није допало код Федоре, прво је можда прелазак на бртфс фајл систем. Мислим да још увек није време за тако нешто, а додао бих и да ми није потребно оно што бтрфс нуди. Имам утисак да је то некако више оријентисано ка серверским машинама.
Можете да замислите клаустрофобију када дугогодишњи корисник КДЕ Плазме пређе на Гном окружење. Осећај гушења је израженији него возити се препуним градским превозом без климе и отворених прозора. Мислим да је ово довољно сликовита илустрација 😊 Гномовци желе да имају што стабилнији систем јер додатне и непотребне опције изазивају нестабилност и наравно теже је одржавати све то. Слажем се да је теже одржавати, али да укинеш опцију да сам корисник може да постави било коју позадину осим од неке понуђене баш и није у реду. Некако не иде уз философију ГНУ/Линукса и слобондог софтвера у опште.
Политика која каже ако ти треба “испрограмирај сам” је мало дрска и безобразна. Тако у Гному 40 нема подразумеване системске касете, панела са иконама. Све то морате додати кроз апликацију додатака. Многи додаци који постоје на старијим верзијама још нису прилагођене за Гном 40. Класичан (ако могу тако да га назовем) радни тог није могућ код Гнома.
Њихов пакет менаџер – dnf – је невиђено спор. Чак ни са цакама које као убрзавају његов рад се не постиже ни приближно иста брзина рада као што је то случај са нпр. Pacman-ом.
Исто тако морам да признам да су пост инсталационе скрипте на много вишем нивоу него на Арчу или Манјару. За ту чињеницу Федори иде велики плус.
Једино што сам и на другим дистрибуијама наставио да користим је зрам. Ради се о Арчу и Манјару. За сад више ми одговара њихов екосистем.
Федора као таква није лош оперативни систем. Једноставно неке ситнице које мени лично сметају отежавају процес прихватања, а на дуже стазе приступ Гномоваца ме тотално одбија. Ко може да свари Гном и још неке ситнице које су провучене кроз целу Федору, сигурно ће се допасти и бити нека трајна варијанта као избор оперативног система. Можда и мени постане, ако се заситим Арча, ко би знао 🙂